O porcelanu

Naziv porcelan prvi je upotrebio mletacki trgovac i istraživac Marko Polo u svojim memoarima, nastalim 1298. godine u Ðenovi, zadivljen lepotom kineskog posuda, cija su ga prefinjenost i providna belina podsetili na ljušturu školjke koja je u Italiji poznata pod nazivom porceleta (porcelletta). Na engleskom govornom podrucju, porcelan se i danas naziva „china”, ukazujuci na to da potice iz Kine. Prvi, takozvani primitivni porcelan, zna se da je nastao slucajno i to baš u Kini, prilikom pecenja grncarije, još u 16. veku pre n. e, u vreme vladavine dinastije Šang. Ispeceni na višoj temperaturi nego što je to bilo uobicajeno, glineni predmeti postali su tvrdi i izdržljiviji, otporniji na pranje. Nastanak pravog, belog porcelana vezuje se za period vladavine dinastije Tang (618-907). U doba dinastije Sung (960-1279) carevi nisu štedeli blago za osnivanje radionica i zidanje peci koje ce zadovoljiti prefinjeni ukus stanovnika carskih palata. Kinezi su vekovima usavršavali tehnike pecenja, ukrašavanja i glaziranja porcelana, ljubomorno cuvajuci tajnu njegove proizvodnje.

Prve komade porcelana u Evropu je doneo Vasko da Gama u 15. veku. Retke i skupe primerke tada su mogli da priušte jedino pripadnici bogatih kraljevskih kuca. Jedan od najvecih ljubitelja porcelana bio je francuski kralj Luj XIV. Evropljani su se uzalud trudili da otkriju tajnu pravljenja porcelana, za kojim je potražnja stalno rasla. U 17. veku trgovacki brodovi su sa Dalekog Istoka dovozili na hiljade tanjira, cinija i šoljica, ali ni to nije bilo dovoljno da pokrije potrebe evropske gospode koja je je želela da otmena pica od sastojaka koji su pristigli iz dalekih krajeva – caj, kafu i kakao, ispija iz isto tako otmenog posuda.

Kao i porcelan, i caj je u Evropu stigao iz Kine, i to sredinom devetnaestog veka. U pocetku su ga Evropljani pili bez šecera, isto kao što se pio i u svom zavicaju – Kini. Nekoliko decenija kasnije, britanski mornari doneli su novu naviku: pijenje zasladenog caja, kao što su to cinili stanovnici Indije. Kada se Carls II 1662. godine oženio Katarinom od Bragance, nova kraljica je iz Portugala na engleski dvor donela i svoju naviku ispijanja caja. Ovaj egzoticni napitak brzo su zavoleli i ostali dvorani, a njihov primer ubrzo su poceli da slede i podanici iz nižih društvenih staleža. Napitak je bio isti, razlika je bila samo u posudu iz kojeg su ga pili. U Londonu je 1652. godine otvorena i prva kafana, u kojoj su gostima služeni caj i kafa. Nova pica i sastajališta na kojima su ih pili, toliko su se dopali Englezima, da je vec krajem 17. veka postojala po jedna kafana na svakih hiljadu stanovnika engleske prestonice.

porc3 Caj, kafa i, u manjoj meri cokolada, ubrzo su se iz kafana i cajdžinica „preselili” i u domove Engleza. Cajanke, na kojima su se, pred caja, pile i kafa i, rede, cokolada, ubrzo su prerasle u tradiciju. Širom zemljeotvarane su i takozvane cajne bašte, u kojima su se dame okupljale i caskale ispijajuci caj. U Londonu je 1742. godine otvorena rotonda u vrtovima Ranlej, gde su se, uz placenu ulaznicu od pola krune, dobijali caj, kafa, hleb i maslac. Caj se u pocetku služio uvece, posle vecere. Tada bi se žene i muškarci razdvojili u zasebne salone. Dame bi uz ženske razgovore ispijale caj, dok su gospoda, uz price o politici i lovu, uživali uz vino i brendi. Pocetkom sedamnaestog veka u domovima pripadnika višeg i srednjeg društvenog sloja u Holandiji i Engleskoj uobicajilo se ispijanje zašecerenog caja, cesto sa dodatkom mleka, uz zalogajcice od lisnatog testa ili kriške hleba sa maslacem. Bogate porodice služile su caj iz bogato ukrašenih servisa od cistog srebra ili kitnjastog porcelana. Sve do kraja 18. veka, medutim, gosti su najcešce sa sobom donosili sopstveni escajg, zapakovan u nesesere – raskošne kutije u koje su se pakovali nož i viljuška. Evropljani su poklanjali veliku pažnju posudu iz kojeg su pili caj i druge gorke napitke. Tako je markiza od Pompadura, ljubavnica francuskog kralja Luja XVI, sama pravila nacrte za porcelanske servise za caj, koji su izradivani u kraljevskoj fabrici u Sevru. Osim servisa iz Sevra, na ceni su bili i oni izradeni u nemackoj kraljevskoj fabrici Majsen. Caj i otmeno posude iz kojeg se ispijao postali su statusni simboli u evropskim zemljama.

Cuveni engleski obicaj ispijanja caja u pet sati nastao je u 19. veku. Zapocela ga je dvorska dama kraljice Viktorije Ana Marija Stenhop, sedma vojvotkinja od Bedforda. Rucak se tada služio oko podneva i bio je oskudan a na obilnu veceru valjalo je cekati satima. Da bi ublažila glad, vojvotkinja se dosetila da oko cetiri sata popije šolju caja i uz njega prezalogaji kolacic ili pogacicu, koje joj je posluga krišom donosila. Pošto joj je ova užina prijala, pocela je da poziva prijateljice da joj se pridruže na cajankama, koje je svakodnevno održavala u pet popodne, u svojim odajama u zamku Bilver u kojem je provodila leto. Okupljanja uz sendvice sa puterom, probrane slatkiše i caj postala su toliko popularna, da je vojvotkinja od Bedforda nastavila da ih organizuje i po povratku u London, pozivajuci prijateljice da joj se pridruže kako bi „popile šolju caja i prošetale”. Novi obicaj brzo su prihvatile sve dame iz londonskog visokog društva, a zatim se proširio celom zemljom. Mnogi koji su culi za engleski „veliki” ili, bukvalno prevedeno – „visoki” caj, odnosno High Tea, pogrešno ga povezuju sa „cajem u pet” i koriste ovaj izraz jer im zvuci „elitnije”. High Tea je naziv za caj koji se pije uvece, uz veceru. Umesto kolacica i peciva, koji se služe uz caj u pet, uz „visoki caj” jedu se meso, riba, jaja, hleb, puter, turšija, sir i kolaci. High Tea nastao je u 18. veku, u vreme industrijske revolucije, kada su se clanovi radnickih porodica uvece okupljali za stolom posle napornog rada u fabrici kako bi vecerali i okrepili se šoljom manje kvalitetnog caja. Caj koji su pili pripadnici siromašnijih društvenih slojeva podizao im je samopoštovanje i pružao iluziju o staleškom napretku, pa su se trudili da i posude iz kojeg su ga ispijali bude što lepše. Ovaj nacin ispijanja caja ime je dobio zbog toga što se caj pio za trpezarijskim, visokim stolovima, za razliku od „malog” caja u pet, koji je služen sa niskih salonskih stocica, nalik na današnje stolove za kafu.

Tek kada su i na evropskom tlu pronadene zalihe kaolina, fine gline koja je osnovni sastojak potreban za pravljenje porcelana, pocela je proizvodnja porcelanskog posuda i na starom kontinentu. Saksonski knez, hedonista i rasipnik Avgust Silni, želeci da napravi zlato, zatocio je mladog alhemicara Johana Fridriha Betgera u svoj zamak Albrehtzburg. Tragajuci za formulom za pravljenje zlata, Betger je 1708. godine pronašao kaolin – sastojak koji je nedostajao da bi se ispekao savršeni beli porcelan, koji bi zamenio skupe sudove uvožene iz Kine. Umesto žutog, dobijeno je belo zlato, kako neki i danas nazivaju plemeniti, rucno radeni porcelan. Avgust Silni, koji je u meduvremenu postao kralj Poljske, odlucio je da unovci pronalazak mladog alhemicara i 1710. godine u obližnjem Majsenu osnovao je prvu manufakturu u kojoj je proizvoden porcelan. Skrivena iza visokih planina, radionica u Majsenu cuvala je tajnu pravljenja belog zlata koje je prodavano širom Evrope. Želeci da usavrši svoje proizvode od porcelana, Avgust Silni je 1719. godine doveo najbolje slikare i vajare koji su stvorili nove oblike posuda i porcelanskih figurica i napravili fantasticne kombinacije boja i motiva. Grad Majsen 1776. godine promenio je ime u Albrehtzburg, a fabrika je 1861. godine, deo po deo, premeštena u Trebištal, gde se i danas nalazi. Primat fabrike porcelana u Majsenu ugrozio je tek pronalazak kaolina u blizini Limoža u Francuskoj, polovinom 18. veka. Pre otkrica kaolina, u Limožu je postojala duga tradicija grncarstva. Manufakturnu proizvodnju fajansa – posuda od pecene bojene i glazirane gline, zamenio je porcelan. Prva fabrika porcelana osnovana je 1784. godine u Sevru. Proizvodnja je stalno usavršavana a vec pocetkom 19. veka u Limožu je pravljen najfiniji i najbelji porcelan na svetu. Prve engleske fabrike porcelana izdvajaju se po specificnom nacinu proizvodnje porcelana, takozvanom „fine bone china”. Uobicajenim sastojcima za proizvodnju porcelana dodaje se i koštani pepeo, dobijen spaljivanjem životinjskih kostiju. Ova kombinacija otkrivena je polovinom 18. veka, a gotovo celokupna svetska proizvodnja ovakvog posuda i danas potice iz Engleske. Fine bone china mekši je od takozvanog tvrdog porcelana ali je izdržljiviji od mekog porcelana. Koštani pepeo zaslužan je za izuzetan sjaj i prozirnost engleskog porcelana, kojim se izdvaja od proizvoda iz drugih zemalja.

Pored vrhunskog kvaliteta, engleski proizvodaci porcelana vode racuna i o besprekornom dizajnu i lepoti predmeta koji izlaze iz njihovih radionica. Izgled posuda i ukrasnih predmeta za fabrike porcelana iz Stouka na Trentu osmislili su poznati dizajneri kao što su Linda Barker, Džasper Konran, Džef Benks i Pol Kostelo. Da se iz dobrog posuda slade jede tvrde i mnogi svetski kuvari. Ukusna i maštovito aranžirana hrana ne može bez tanjira, cinija i šolja ciji dizajn prati savršenstvo ukusa. Upravo iz tog razloga u radionicama fabrika u Stouku na Trentu nastaje i porcelan koji su dizajnirali nadaleko cuveni kuvari Džejmi Oliver i Gordon Remzi. Iskusne domacice rado se opredeljuju za elegantno posude koje je za fabriku „Royal Doulton” osmislio Gordon Remzi, dok mladi na svojim zabavama sa uživanjem koriste šolje sa šaljivim porukama i jednostavne cinije iz fabrike „Royal Worcester”, dela poznatog majstora kuhinje Džejmija Olivera.