Spode" porcelan nazvan je ime po Džozaji Spodu, svom osnivaču. Čuveni majstor grnčarije rođen je u siromašnoj porodici a njegov životni put odredila je očeva smrt kada je Džozaja imao samo šest godina. Već naredne godine sedmogodišnjeg dečaka su zaposlili u grnčarskoj radionici, u kojoj je mukotrpno radio po dvanaest sati dnevno. Kada je napunio šesnaest godina, Džozaja Spod je primljen kao šegrt čuvenog grnčara Tomasa Vildona. U Vildonovoj radionici pekao je zanat do 21. godine, kada se Vildon uortačio sa njegovim imenjakom Džozajom Vedžvudom.

Kao već iskusan mladi grnčar, Spod je prešao u fabriku Viljema Benksa, a zatim je 1767. godine osnovao sopstvenu radionicu u kojoj je pravio keramičko posuđe bledožute boje i grnčariju sa plavim šarama. Zahvaljujući dobroj prodaji svojih proizvoda, Džozaja Spod je zaradio dovoljno novca i 1776. godine kupio fabriku svog nekadašnjeg poslodavca Viljema Benksa, u kojoj se i danas proizvodi čuveni Spodov porcelan.

Tokom tri decenije rada, Spod je pronašao i usavršio dve tehnike po kojima su se proizvodi engleskih keramičara proslavili širom sveta. Prva Spodova inovacija, nastala 1784. godine, bilo je štampanje plavih ukrasa na grnčariji uz pomoć ručno graviranih bakarnih ploča, posle kojeg je na keramiku nanošena glazura.

Džozaja Spod zaslužan je i za najznačajniji pronalazak u istoriji engleskog grnčarstva – usavršio je formulu finog porcelana od koštanog pepela. Sjajna belina i blaga providnost porcelana omogućili su majstorima grnčarima da naprave još lepše i kvalitetnije posuđe i ukrase, što je povećalo prodaju širom sveta i unapredilo čitavu industriju. Koštani pepeo koristio se još u srednjem veku za pravljenje laboratorijskih posuda u kojima su ispitivani metali, a ideja da se umeša i u masu za proizvodnju grnčarije pojavila se polovinom 18. veka. Bilo je potrebno oko pet decenija rada da bi se usavršio njegov sastav. Prvobitno posuđe sa koštanim pepelom poznato je kao "meki porcelan”, dok se ono kakvo je kasnije napravljeno po Spodovoj recepturi, smatra pravim porcelanom i sadrži čak 45 do 50 procenata koštanog pepela.

Spodov sin Džozaja Spod II takođe se pokazao kao inovator ali i kao vešt trgovac. Dok je stariji Spod radio u fabrici, Džozaja II je u Londonu prodavao očeve proizvode. Krajem 18. veka, kada je "East India Company” prestala da uvozi kineski porcelan, mladi trgovac umeo je da prepozna priliku za dobar posao. Dve godine posle očeve smrti, 1799. godine Džozaja Spod II je prodavao porcelan sa koštanim pepelom, koji se u početku zvao "Stoke porcelain”. Ubrzo su i ostale fabrike iz Stouka na Trentu počele da proizvode porcelan po novoj tehnologiji. Fabriku je 1806. godine obišao princ od Velsa, posle čije su posete proizvodi Spodove fabrike porcelana dobili prvu od šest kraljevskih garancija kvaliteta.

"Spode” i danas proizvodi porcelan napravljen po originalnoj Spodovoj recepturi, a u sastavu fabrike, koja je jedna od retkih koje i danas rade na istom mestu kao i u vreme osnivanja, nalazi se i muzej porcelana. Turistima koji posećuju Stouk na Trentu posebno je zanimljiv obilazak fabrike, gde mogu da vide kako u radionicama nastaju izuzetni komadi najfinijeg engleskog porcelana.

Zvanična prezentacija kompanije: http://www.spode.co.uk/